Prvo pitanje jeste zašto uopšte neko ima potrebu da to isto podeli sa svojim najbližim ljudima? Vrlo je jednostavno. To je deo nas.
Ljubav je jedan od najjačih motiva u životu, te je i logično da imamo potrebu da o istoj pričamo sa ljudima koji su nam bliski.
Koliko puta vam se desilo da vas neko pita da li ste u vezi, da li ste zaljubljeni, a da vaši odgovori, iz straha da budete neprihvaćeni ili napadnuti ( verbalno ili fizički ) budu totalna suprotnost istini? Nešto poput - nisam zaljubljen/a , nemam nikog, ili priznavanje da imate nekog kraj sebe i da ste zaljubljeni a kada vas pitaju za ime partnera vaš odgovor bude- O da, zove se Nikola, ludo se volimo. ( dok se telefon usijava od poruka koje ti šalje devojka. Jelena inače.) Meni se desilo bezbroj puta, i osećaj je očajan.
Upoznam neku normalnu osobu sa kojim radim, ili provodim dosta vremena, koja počinje da deli sa mnom neke svoje privatne stvari, i dok ona sa mnom deli svoju intimnost, moja je duboko skrivena u meni.
Kada krijem od ljudi koji su mi najbliži, osećam se još gore. Osećam se kao da gubim svoje ja... laži postaju sopstvena realnost.
Ja sam na vreme sprečila sebe da svoju realnost baziram na lažima. Priznavanje celoj svojoj porodici o tome kako sam lezbejka i kako imam devojku, bio je veliki i lud korak, korak koji je doneo isprva dosta problema, sa kojim sam se suočila i izborila vremenom, ali i korak koji je doneo to da pred svojim najbližima budem ono što jesam.
Sebi sam omogućila da sa sopstvenom majkom i babom, sedim, ispijam kafu i pričam o tome gde sam izašla sa devojkom, kakve probleme imam, šta bih mogla da joj kupim za godišnjicu,i sve ostalo što inače pričamo ljudima o sopstvenoj vezi. Osim o seksu, naravno, o tome pričam sa prijateljima.
Moji prijatelji su uglavnom gej, ali od kada sam počela da radim ozbiljnije za jednu firmu, upoznala sam i dva jako gotivna druga i drugaricu. Kako svakodnevno provodim vreme sa njima na poslu, ali često i van istog, malo po malo moja ukočenost i strah od neprihvaćenja su nestali, i jednog popodneva sam samo, tek tako rekla - večeras moja devojka sprema super vegansku pastu, ako želite možete sa mnom.
Od tog dana stvorila sam sebi sredinu u kojoj ne moram da krijem svoj ljubavni život, u kojoj sa sopstvenim prijateljima, poslovnim saradnicima, i porodicom, mogu da pričam o svemu što me ispunjava, bez straha da ću biti odbačena, ili ugnjetavana na bilo koji način.
Ne kažem da svako od vas treba da skupi hrabrost i progovori sa svojim najbližima o tome. Hrabrost i ludost nisu jedine stvari koje su potrebne. Najpre treba biti psihički spreman i dovoljno jak za mogućnost da se dogodi ono najgore. Nemaju sva autovanja ishod poput mog, niti svako može da se nosi sa pritiskom na isti način.
Ono što je moj savet jeste da dobro razmislite o tome ko vam je zaista bitan u životu, koga volite i ko vas istinski voli... oni su jedini zbog kojih bi trebalo da rizikujete i odlučite se na taj korak .Naravno, ne kažem da treba biti iskren samo sa bitnim ljudima, često sam o svojoj sekusalnoj orijentaciji pričala i sa ljudima koji mi nisu bitni, i to upravo zbog toga što mi nije ni bilo bitno kako će to prihvatiti.
U svakom slučaju, ono na čemu najviše treba da radite jeste na tome da sebe psihički dobro pripremite na oba ishoda - i na dobar i na loš.
Kako ćete se autovati, sasvim je svejedno. Ljudi će svakako čuti ono jedno, najglasnije - ja sam gej! Ako ostanu kraj vas uprkos vašoj sklonosti ka emocionalonom vezivanju za isti pol, onda su vredni vaše pažnje, ako ne ostanu, onda tu nisu ni trebali da budu.
Ne treba ih pak ni veličati zbog tolerancije koju su pokazali. Svakome bi trebalo da to bude sasvim normalno.
Zato, samo napred! Borite se za to da oko sebe izgradite svet u kakvom želite da živite, i ne odustajte kada bude teško, jer će uvek biti teško... to je život.
Do sledećeg posta, Rajska Goreća :*
Odličan tekst. Hvala, Rajska Goreća... Bilo bi nam svima lakše kada bi se ovih istina redovno podsećalo naše većinom uskogrudo heteronormativno društvo...
ReplyDelete