Moj život u pogrešnom telu 2 - Transrodni tinejdž horor

Da stvari budu još crnje, pubertet i adolescencija su kucali na vrata, telo se razvijalo u skladu sa biološkim polom, a duša i mozak u skladu sa sada već snažno izdefinisanim osećanjem da sam žensko. Počela sam da se oblačim u ženske stvari sa 11 ili 12 godina, kriomice kod kuće čim ostanem sama (i dan danas se, kao da je bilo juče, sećam prve haljine koju sam obukla, bele na velika dugmeta, iako ona odavno više ne postoji), a svaki put kad bih bila oslobođena fiskulture, upadala bih i u žensku svlačionicu da probam ponešto od tih divnih krpica... U to doba, izvesna Tara je bila na glasu kao lepa i popularna u društvu, što je često vezano za decu iz porodica u kojima vlada materijalno blagostanje, te samim tim i najbolje obučena. Njene stvari, farmerice, košuljice, haljine, i naročito prelepi kompletići somotskih pantalonica i sakoičića – bile su na stalnoj meti mojih uskočkih avantura po svlačionici, a ona je tada postala moj novi uzor. Baš negde u to doba na radiju sam ukačila termin operacija promene pola i antenice su počele da mi vibriraju, a sijaličice da se pale... Saznanje da tako nešto može da se uradi, iako su mi roditelji, tada već ogorčeni i besni zbog mog evidentnog odudaranja, prilično grubo odbrusili šta je to promena pola, bilo je prekretnica u mom životu, a svaki dan provodila sam u sve čvršćem uverenju da se tretmanu polne transformacije moram podvrgnuti. Dolazak interneta u kuću tokom mog osmog razreda mi je u tom smislu potpuno otvorio oči, a na globalnoj mreži dobila sam odgovore koje sam htela.

Da, to sam ja – transrodna osoba! To saznanje i svest počeli su da se ispoljavaju i spolja, moje ponašanje bivalo je okarakterisano od drugih kao pedersko i stoga je gimnazija bila pakao, a kuća daleko od mesta gde sam mogla da se opustim i dobijem podršku. Bila sam večito kriva i na tapetu zbog svojih problema, a to beše praćeno pretnjama da ću videti svoje ako sam derpe i moći da se oprostim od porodične naslednine, časti i prezimena. Ponižavanje, diskriminacija i pretnje – na to se svela moja adolescencija.                              

-Tada se, tih prvih gimnazijskih dana, desilo i moje prvo zaljubljivanje, koje je bilo početak niza zaljubljivanja u najhomofobičnije i najtransfobičnije momke u krugu od nekoliko stotina milja. Ovaj je imao kratku tršavu kosicu, mišiće čvršće od limarije onih vozila kojima Žandarmerija obezbeđuje Prajd i najslađe izgledao u kariranim bermudicama i atlet majčicama. Sportista, popularan među devojkama, šmekerskog ponašanja.... A ja kao guska, prvo u njega se zagledam, i druge niti vidim, niti čujem. I ne marim što homofobijom i transfobijom zaprašuje svoju okolinu, pa se posle pitam zašto patim. No, kako došlo, tako i prošlo, na fakultetu se zaljubim u drugog. Ne tako popularan, ni tako stereotipno zgodan, ali i dalje podjednako transfobičan. Ipak, nedugo kasnije, počela sam prvu pravu vezu, i sve to pade u zaborav. Ali to je već nova priča.    

Moj život u pogrešnom telu 1 (Klinka u telu klinca)