Moj život u pogrešnom telu 4- Svetu se ne može ugoditi

Iako se činjenice da sam trans žena ne stidim, te da sam zahvaljujući svojoj transrodnosti upoznala mnogo dobrih prijatelja i divnih ljudi, u sintagmi  trans žena ipak je naglasak na reči žena. Žena kao i svaka druga. Još samo da to i drugi shvate. 
A baš zbog toga što drugi to ili ne shvataju, ili ne žele da shvate, ili se plaše da priznaju da shvataju, coming out je veliki problem. U 50 odsto slučajeva. Dobroj polovini slučajeva out-ovala sam se iz topa u nekom opuštenom razgovoru. Kod većine prijatelja naišla sam na razumevanje, kod nekih na čuđenje, ali jako retko na gađenje i potpuno odbijanje. Pitanja koja mi postavljaju nakon out-ovanja, mahom su slična, praćena zbunjenim brkanjem rodova i zamuckivanjem, šablonska i po klišeu, obično počev od onog starog dobrog – A kako ćeš se zvati kao žena?

-Diskriminacija i nasilje su deo moje svakodnevice, kao i svakodnevice svakog u Srbiji ko se razlikuje od klišea prikazanog u reklami za bilo koje domaće pivo. Doduše, imala sam tu sreću da u glavnici, ona u mom slučaju bude verbalna, ali i tu nesreću da me prati od prvog razreda osnovne škole, a da su mi reč peder prilepljivali kao etiketu i pre nego što su znali šta ista stvarno znači. Bila sam dežurni ženski petko i tatina sramota, onaj što ne igra fudbal, ne navija ni za jedan klub, onaj što preskače lastiš sa devojčicama, onaj što lekcije iz književnosti i časove likovnog voli više od fizičkog – a pederi vole umetnost, onaj što nije Srbin i pravoslavac, onaj što neće biti otac, onaj koji tvrdi da mu je Golf 2 ružan, onaj što će na pederskoj paradi mahati šarenim tricama i kučinama,  dok ne zarazi normalnu decu, onaj što ga treba zatući....i još širok dijapazon sličnih atributa. Umela je pasti i koja šljaga, jedne ozbiljnije batine i poneka pretnja, ali kako drugi prolaze... Nije toliko strašno. 
-Kad je tranzicija, ili kako ja više volim reći, transformacija (tranzicija je isuviše izlizana i politizovana reč!) posredi, ono što ću reći je samo – idem do kraja! Psihijatrijska dijagnoza, hormonska terapija i operacija! Ništa manje! Prezirem sopstveno telo, ponajviše genitalije (želja da sebe po istima udaram ciglom, granitnom kockom, da stavim penis u pasiricu za luk ili čistilicu za koštičavo voće od davnina mi nije strana, no me od iste suzdržava pomisao da se genitalije pri operaciji ne odsecaju, već preoblikuju, pa materijal treba čuvati) i želim potpunu transformaciju. Trenutno, zbog života sa roditeljima nisam još uvek u procesu, na putu sam da sredim zdravstveno osiguranje, kolekcioniram informacije o medicinskim procesima i efektima istih i pripremam se za sve što me čeka – intimna i neugodna pitanja psihoterapeuta, promene koje donose hormoni, bol nakon operacije – a sve je zapravo mala cena za miran, skladan i harmoničan život u svom telu, za bivstvovanje one Nataša koja realno jesam.

Inače, ime Nataša je figuriralo u glavi od detinjstva, a u nešto kasnijem periodu doživela sam da mi se još neka imena jave u glavi kao potencijalno dobra, ali ne i trajna rešenja. Trajalo je to nekoliko meseci, dok nisam, kao i svaka žena koja puno bira šta joj stoji, pa na kraju opet obuče ono prvo, opet izabrala ime Nataša. Za sebe jednostavno kažem da sam devojka, prefiks trans dolazi po potrebi, na tematskim događanjima i u razgovorima koji se na to referišu. Za prijatelje, ali one prave, takođe referenca je devojka. Za moje momke i one koji to žele biti – najčešće lutkica, ali i princezica, bombonica, mali ženski čokoladić, puslica, maza….

-I na kraju ovog dugog i posve neobičnog ekspozea, dodala bih šta ćete gledati u narednim epizodama – a videćete nadam se, jednu transformisanu, lepo doteranu devojku, po mogućstvu sa nekim slatkim momkom u vezi, ostvarenu kao umetnicu i aktivistkinju. I naravno, jedno rundavo kuče koje će nastaviti da trčkara oko te devojke mašući repom!