Živeli preci!

Društvo u kome živimo, sam vek i etapa, takvi su da nam od najranijih uzrasta usađuju razne nebulozne ideje, društveno prihvatljive, da ne kažem poželjne. Teško im je odupreti se, naročito ukoliko samim rođenjem  nismo stekli neku poželjniju karakteristiku poput - radoznalosti ili odlučnosti. Da, danas treba imati najmanje to ukoliko i poželimo da pogledamo izvan kutije u kojoj smo zarobljeni.
Pa tako me ne čudi što ne samo omladina, već i preci od kojih je sve poteklo, gaje predrasude prema različitim rasama, kulturama, i svemu iole drukčijem nego što nepisani zakon nalaže. Zašto se onda čuditi njihovom nerazumevanju za LGBT zajednicu, kada ne umeju da prihvate ni sam izbor nečije egzistencije?
On pije - alkoholičar je.
Ona dovodi već trećeg dečka u kuću - kurva je.
Sluša teški metal - u sekti je.
Peder je ili lezbejka - sve je to bolesno.
Dragi moj svete, ti si bolestan.

Antoni de Melo je rekao jednu jako dobru stvar : “ Ceo svet je lud. Jedini razlog što nismo svi u ludnici je taj što nas ima previše. “
I bio je u pravu,ali nažalost najluđi uvek ispadaju oni koji žele živeti slobodno, ne padajući pod uticaj ovog gnusnog društva u kome živimo. Samo što za takve uvek ima mesta u ludnici. Ironija života, zar ne?

Moja poenta je da ne treba da se čudimo kada nam neko postavi neko glupo pitanje čudeći se našoj seksualnoj orijentaciji ( ne izboru), ili kada nam dobaci neki neprikladan komentar, ili čak kada nas neko prebije na ulici videvši kako se ljubimo ili držimo za ruku sa partnerom. Pa mi ih sami izazivamo,zar ne?
Evo baš i ova devojka koja se sprema za grad biće silovana od strane huligana čije će jedino opravdanje biti - sama je provocirala.
Mi provociramo dakle, i to svojom slobodom. Slobodom govora, oblačenja, slobodom odabira partnera, vere ili muzike koju slušamo. Mi svi provociramo i treba da patimo. Kada kažem mi, mislim na nas “najluđe“.
Ironija života, kažem vam. (Napomena - biti gej nije izbor, a biti hipik, obožavalac teškog metala, kurva, jeste. Svejedno, to je nečiji izbor egzistencije. Treba ga poštovati)

Zato, prestanimo da se čudimo svoj toj mržnji i agresiji, nisu oni krivi što su takvi, nisu oni odlučili kako će da misle, govore i delaju, to su ih naučili njihovi preci još odavno. Samo nažalost, ti preci postaće i oni za par decenija, a za to vreme će podariti ovom već sjebanom svetu još sjebanih ljudi, ali ne dovoljno ludih da iskoče iz te mase neprekidne proizvodnje,i sve tako u krug.
Nekada će im se desiti neuspeh, škart sopstvene proizvodnje, pa će svetu podariti jednog pedera ili lezbejku, ili obožavalaca teškog metala, agnostika, hipika...  I šta će onda biti? Biće jedno veliko ništa dragi moji. Život će da nastavi da teče, a neko poput tog škarta će da sedi u svojoj sobi i piše za blog, nadajući se da će se nekada nešto promeniti. Toliko.

                                                                                           Rajska Goreća