Nebrojeno mnogo puta, ljudi kojima sam se autovala kao transrodna osoba,
tj. trans žena, pitale su me šta znači i kako izgleda biti trans. U tekstu koji
sledi, pokušaću da vam to predočim iz mog ugla, što bolje i preciznije mogu,
imajući u vidu da predočavam subjektivni doživljaj.
-Počevši priču od najranijeg detinjstva, ne mogu da se oprem utisku da je
to bio jedan potpuno androgeni ili rodnih smernica lišen period mog života,
iako su me svi smatrali dečakom. Paralelno sam upražnjavala i stereotipno muške
i stereotipno ženske aktivnosti za decu tog uzrasta, praktično bez svesti o
tome šta uopšte znači podela na dečake i devojčice. Provodeći bezbrižne dane na
tesnim ulicama starog Ceraka, gde je dece bilo mnogo, ili jedni kod drugih po
dvorištima, igrali smo se svi zajedno, a okosnicu našeg detinjstva činila je
ljubav prema životinjama, kojih uistinu nije manjkalo – kuce, mace, ptice,
ribice, a bogami i poneka kokoška u dvorištu, trebalo je te devedesete
preživeti.
Naravno, roditelji su me obasipali hrpama
automobila,limuzina, kamiona, aviona, šlepera, prikolica, traktora i svega što
neko ko je naizgled dečak treba da ima, i nisu oni bili zapostavljani, već
podjednako važan deo mog ranog doba koliko i tek po neka ženskastija igračka do
koje bih došla – lutke, češljići i ogledalca za lutke, umanjena dečja kuhinjica
i stočić za doterivanje... Nikome nije smetalo.
Prvo sećanje koje seže u to doba, a koje mi sa ove
distance izgleda kao znak ranog odudaranja od rođenjem dosuđenog identiteta, je
bilo, tada potpuno neobjašnjivo nezadovoljstvo nadenutim, zvaničnim imenom.
Zato sam, ne mareći za rod kome pripadaju, maltene svakodnevno menjala imena,
smatrajući to kakvom igrom, te sam u toku iste nedelje umela da tražim da me
zovu i odazivam se, tog ili tih dana isključivo na novoodabrano ime – Marko,
Vesna, Sofija, Andrea, Nemanja.... I tako do u nedogled. Menjanje imena bilo je
uistinu čudna, ali manje – više prihvaćena zabava koju sam praktikovala u kući,
uz poneki prekor rodbine, koja bi nas se po običaju posetila jednom u sto
godina, a prekor bi pao ako bi banuli baš na dan kada odaberem žensko ime. Tada
se još uvek nisam rodno deklarisala. Porodici nije smetalo. Po svemu
sudeći, u to vreme, porodica je delovala srećno i harmonično. Rasla sam u
okruženju punom ljubavi, za koju sam mislila da je upućena meni, a mnogo
kasnije shvatila da je bila upućena ideji o meni kao detetu za
pokazivanje. Za uzor. Za komšiluk. Bila
sam najmlađi polaznik škole crtanja, dobijala sitnice i krupnice, listala sa
mamom modne kataloge, dok mi je tata pokazivao šta su, kardani i lisnati
amortizeri na kamionima,rashlajzovane frcokle, iberzokne i ostala masna i
prašnjava gvožđurija. Izgledalo je da će sve biti savršeno, ali vrag ne spava.
Imajući na umu da su svi govorili da sam slatko, napredno i tra-la-la dete,
moji su bili zadovoljni, poput Severnokorejskog turističkog vodiča koji nije
ulovio nikoga u tajnom snimanju, već postigao da svet vidi jedan srećni i
savršeni Pjongjang.
-No, sve što je lepo ima kraj, pa tako prvi problemi, kako sa porodicom,
tako i van iste, počinju već u prvom razredu osnovne škole, kada realnost
dobija rodnu etiketu – svlačionice, ekipice, podela na muški i ženski tim za
ovu ili onu igru....
U toj ogromnoj, novoj grupi koja lišava osobu
individualnosti i stavlja u određene klišee, ja sam se odjednom našla u panici
i potpunoj konfuziji, jer se jednostavno nisam razumela sa dečacima među koje
su me svrstavali. Fudbal mi je bio previše grub, rat i ratne igre odvratne i
nasilne, a teme za priču – dosadne do zla boga. Želela sam da se družim sa
devojčicama, identifikovala se sa njima, ali ni tu nisam spontano pripala jer
sam i za njih bila dečak. Za mene je tada nastupila panika, jer sam morala
negde da se svrstam i očekivalo se da negde pripadnem, ali nisam imala gde.
Znala sam jedno. Ne želim ja da se svrstam među devojčice, samo
svrstavanja radi, već da budem kao one. Odnosno, ne kao one, već prosto – jedna
od njih. Uzora sam, iako se sa ove distance stidim toga pomalo, pronašla u
izvesnoj Jeleni koja nije bila ni najinteligentnija ni, najbolja učenica, ali
je prosto bila slatka, uvek u šarenim čarapicama, džins haljinicama, pufnastim
džemperićima na lepa velika dugmeta, baletankicama i sa bujnom kosom povezanom
šarenim tračicama. Sećam se nje kao da je sada vidim. Ona, jedna devojčica
romske nacionalnosti i ja bili smo stalno diskriminisana i fizički najslabija
trojka izložena ruganju, a učiteljica, koja bi bila pristojan SS Feldvebel, ali
ne i prosvetni radnik, večito je kažnjavala nas, jer baš moramo mi uvek da se razlikujemo
i provociramo. Ko smo pa mi da živimo mirno, van čopora? Odakle nam pravo da
odlučujemo o svom životu i o tome sa kime ćemo se družiti?Moj život u pogrešnom telu 2- Transrodni tinejdž horor
No comments:
Post a Comment